понедељак, 04. април 2016.

Пут поплочан добрим намерама

Чак и данас када се сетим тог догађаја, осетим у стомаку гађење и нагон за повраћањем. Иако се све догодило неких десетак година раније, није се избрисало. Сећам се свих детаља. Иако сам био само посматрач, иако ми ништа нажао нису учинили, иако су они мене заборавили, ја се њих добро сећам. Мајке и сина. На разговору за посао. Директор ме је позвао : „Види, обећао сам да ћу примити на разговор за посао рођака једног пријатеља компаније. Обави разговор и процени сам. Толико сам обећао да могу да учиним.“ Препоруке за запошљавање су саставни део посла директора и понекад се појаве изузетно добри појединци. Ова ми баш није уливала превише поверења.

Тих дана је баш упекло сунце, четрдесет степени, нисам планирао значајније састанке, посла је било мање. Прихватио сам упутства и обећао да ћу лично позвати господина. Претходно сам добио оскудан ЦВ, на основу чега сам могао да закључим да је кандидат радио неке оперативне послове у једној слабо стојећој фирми, да је незапослен већ четири године и да је неожењен. Станује у центру Београда. Македонска улица.

Сетио сам се да у фабрици немамо ниједног запосленог из центра града. Овај би био први. Мада, више верујем у радну мотивацију људи који станују у локалу, у близини фабрике. Али боље да не закључујем прерано. Позивам кандидата телефоном. Уместо мушког јави се женски глас. Уљудно се представљам. И госпођа се представља. Мајка Кандидата. Очекивао сам да ће саговорник после представљања ко сам, одакле сам и због чега зовем, брзо проследити везу ономе кога позивам. Овога пута тога нема. Мајка Кандидата поставља и одговара на питања.

„Зовете у вези посла за Зорана? Дивно. А какве послове имате? Зоран је јако вредан и сигурно би се снашао. Њега су увек сви волели на послу. Где се налази фирма? У Шимановцима?! Знате, МИ немамо ауто. Зоран има возачку дозволу, али смо продали ауто пре неколико година, није било потребно пошто станујемо у центру града. Који аутобуси иду тамо? Ласта, кажете. Само тренутак да запишем…“

У разговору, који је више био монолог, сазнао сам да је Зоран веома добро дете, да је вредан и послушан, да је рано, у тридесет петој години, остао без оца и да га је то потпуно пореметило. Од тада је мало повучен. Да им је његов посао јако важан, пошто од њене пензије тешко може да се живи на данашњу скупоћу. О Зокију сам добио детаљан опис његових радних навика, тако да на крају крајева није било ни потребе да са њим разговарам. Већ сам сазнао да је то једна дивна и племенита особа, да устаје веома рано, око пет сати сваког дана. Скува кафу себи и мајци и онда заједно одслушају јутарњи програм Радио Београда. Док он оде до Бајлонијеве пијаце она спреми доручак и онда заједно у миру и тишини обедују. Поподне прочитају неку књигу, спреме ручак и прошетају заједно. После тога чај…

Не чекајући да стигне до вечерњег распореда ње и Зокија, прекинуо сам некако исповест Мајке Кандидата, подсетио је договора и закључио: „Значи, видимо се сутра у подне?“

До Шимановаца доћи и сопственим превозом није једноставно, а камоли приградским превозом на температури од четрдесет степени. Уз то, од аутобуске станице до фабрике има још деветсто метара пута без иједног хлада. Претпоставио сам да ће то бити довољно да одустану од пута.

Сутрадан сам завршио предвиђене обавезе на време. Мало пре дванаест стао сам поред прозора канцеларије која гледа на ауто пут. Протегнуо сам се и осмотрио дешавања споља. Десно, одакле долази локални пут, пажњу су ми привукле две необичне силуете у даљини. Споро се приближавају, али препознајем да је једна мушка, а друга женска, са неким шареним кишобраном који очигледно данас служи као сунцобран. Када су ушли у фабрички круг, схватим да су то Зоки и његова мајка. Пардон, Зокијева Мајка и он. Дошли на разговор.

Као кученце које иде код ветеринара да прими вакцину, Зоки се снебива да уђе. Срећом, ту је Мама да му пружи подршку. Улазе код секретарице, прво Мама, онда Зоки. Ту сам и ја. Изненадио сам се видевши Зокија. Висок крупан човек, готово два метра. Мама ситна остарела госпођа, рекао бих да има преко седамдесет година. Пружа руку да се поздравимо. Не знам какав је обичај у тим салонским круговима. Можда треба да се наклоним и пољубим руку дами. Радије не бих. Кратко смо попричали. Како сте дошли, па је л’ било топло, данашње временске прогнозе стално греше… Мама прича, Зоки се нервозно смешка. Када сам сместио госпођу Маму у удобну фотељу код своје секретарице Зокију сам показао руком да може да уђе у моју канцеларију… Зоки погледа мене, па преко мог рамена и Маму, тражећи дозволу. Грдосија за главу већа од мене. Иза леђа зачујем питање, које ме није изненадило.

„Господине, а да ли и ја могу да уђем са њим?“ Љубазно сам одговорио да то није уобичајено, наравно уколико не жели да му умањи шансу за добијање посла. Некако се уздржала.

Зоки је ушао и сео преко пута мене. Не сећам се много о чему смо причали. Некако смо попунили тих пола сата. Сво време разговора Зоки се знојио и нервозно упућивао поглед ка вратима. Лакнуло му је када сам га извео из канцеларије. Дочекао га је упитни поглед Маме, нестрпљива да сазна исход. Саопштио сам службено да ћемо јавити за неколико дана исход разговора, да тренутно немамо позицију за њега, уколико се нешто адекватно појави имаћемо га у виду.

Испратио сам их. Стао сам поред прозора и гледао их како се враћају истим путем назад. По покретима и говору тела имао сам утисак да га грди и кори. Мора да је приметила да нисам био одушевљен Зокијевим наступом. Вероватно му је говорила да је неспретан и неспособан, исти као његов смотани отац. Жалила се судбини, што он нема ту њену брзину и окретност. Само да је она ушла, сигурно би оставила бољи утисак.

И сада, као и тада, дође ми да опсујем, онако редом. Да им кажем све оно што не стигох у том салонском разговору. И сада, као и тада, мука ми је. Повраћа ми се.

Ако се и вама смучило, то је добро. Нарочито, ако сте родитељ који припрема своју децу за самосталност и прва пословна искуства у животу. Или, ако сте млад човек који ускоро започиње прве разговоре за посао.

Само напред, на правом сте путу.

http://dnevnikjednogdirektora.com/put-poplocan-dobrim-namerama/