Размишљајући о учењу најчешће се сусрећемо са неким тегобним осећањем, на памет нам пада нека мука, нешто се мора, а није лако. Учење повезујемо са тешким процесом упамћивања често не тако интересантних садржаја, са улагањем напора и трудом да се нешто ново и непознато усвоји и трајно задржи. Шта год да учимо бар се мало мучимо. Што смо старији свеснији смо вољног напора који при томе улажемо. Али мала деца као да воле да се муче. Она умеју сатима да се пењу уз степенице само да би сишла, и да слажу куле од коцкица само да би их срушила. На тај начин од првих тренутака по рођењу па до поласка у школу науче много више него што ће научити проласком кроз читав образовни систем. Свакодневно усвајају много нових вештина, информација, значења, веза међу сложеним појавама и до школе постају врсни познаваоци себе, блиских људи и околине у којој живе.
Мучањ - врх планине Јавор 1534м
Улагање напора како би се дошло до сазнања које ће омогућити решење неког проблема најприроднији је процес који обезбеђује детету преживљавање и одрастање. Све почиње трудом да се отклони напетост и доживи олакшање и задовољство због задовољења базичних потреба. Ако родитељи добро прате, разумеју и задовољавају потребе тек рођене бебе, она ће временом научити да препознаје и разумева своја стања, да покаже шта јој треба, па да своје потребе именује речима, а онда полако и да их све самосталније задовољава. Беба прво од родитеља научи да разуме своје потребе и усвоји функцију која ће јој омогућити свако даље разумевање и учење о свету који је окружује.
Мала деца већ имају изграђен унутрашњи простор, простор у свом уму у који уносе нове садржаје, њима манипулишу и повезују их са постојећим знањима. Kада се нађу пред проблемском ситуацијом, малишани траже решење тако што прво испробавају начине које већ имају у искуству као делотворне у сличним ситуацијама. Грешећи елиминишу оне који у датој ситуацији не доводе до циља, а задржавају и понављају онај који им је донео успех и задовољство. Kада ни један из асортимана уходаних начина не делује, дете је у стању да застане, размисли и користећи сва своја знања направи нову комбинацију корака која ће му омогућити да проблем реши.
Радионица Пастирска рукодеља тате Радета
Што више пута дете само пронађе излаз из нама познатих и наизглед једноставних ситуација, биће богатије за целовита искуства, која су драгоцена за освајање све комплекснијих нивоа планирања и решавања проблема. Зато ми одрасли не треба да се гурамо и журимо да помогнемо деци. Деца воле да решавају проблеме и уче о најразличитијим појавама кроз своје искуство. Најважније је да за њих стварамо прилике, да им околину учинимо изазовном и нахранимо њихов мозак жељан савладавања препрека.
Радионица Ноћни светлопис тате Мирка
Ту дођосмо до оне муке која нас све спопадне када се присетимо учења и оних који се нису много трудили да нас инспиришу да сами решимо проблем, већ им је лакше било да диктирају готова решења, издају налоге у виду броја страница које треба меморисати и траже пуку репродукцију. Е та мука је нама одраслима на памети. Рано учење које је доносило тако много задовољства већина ни нема на уму када из перспективе одраслог размишља о учењу. Зато је један од незаобилазних услова за складан развој детета способност и спремност родитеља да сагледа свет из перспективе детета, а затим донесе одлуке у најбољем интересу детета. А из угла детета неке муке и науке заправо делују очаравајуће!
аутор текста Неда А.
