Сезона 2016 отворена на Авали

Уместо кампа загревање на Авали за наступајућу сезону. Као што можете видети, имали смо помало од свега: обуке, тренинга, кише, спорта, клопе, стршљена, грађевинских радова и природних лепота. У ствари, природних лепота је било баш доста, као и доброг расположења. 

Уживајте.

Пут поплочан добрим намерама

Чак и данас када се сетим тог догађаја, осетим у стомаку гађење и нагон за повраћањем. Иако се све догодило неких десетак година раније, није се избрисало. Сећам се свих детаља. Иако сам био само посматрач, иако ми ништа нажао нису учинили, иако су они мене заборавили, ја се њих добро сећам. Мајке и сина. На разговору за посао. Директор ме је позвао : „Види, обећао сам да ћу примити на разговор за посао рођака једног пријатеља компаније. Обави разговор и процени сам. Толико сам обећао да могу да учиним.“ Препоруке за запошљавање су саставни део посла директора и понекад се појаве изузетно добри појединци. Ова ми баш није уливала превише поверења.

Тих дана је баш упекло сунце, четрдесет степени, нисам планирао значајније састанке, посла је било мање. Прихватио сам упутства и обећао да ћу лично позвати господина. Претходно сам добио оскудан ЦВ, на основу чега сам могао да закључим да је кандидат радио неке оперативне послове у једној слабо стојећој фирми, да је незапослен већ четири године и да је неожењен. Станује у центру Београда. Македонска улица.

Сетио сам се да у фабрици немамо ниједног запосленог из центра града. Овај би био први. Мада, више верујем у радну мотивацију људи који станују у локалу, у близини фабрике. Али боље да не закључујем прерано. Позивам кандидата телефоном. Уместо мушког јави се женски глас. Уљудно се представљам. И госпођа се представља. Мајка Кандидата. Очекивао сам да ће саговорник после представљања ко сам, одакле сам и због чега зовем, брзо проследити везу ономе кога позивам. Овога пута тога нема. Мајка Кандидата поставља и одговара на питања.

„Зовете у вези посла за Зорана? Дивно. А какве послове имате? Зоран је јако вредан и сигурно би се снашао. Њега су увек сви волели на послу. Где се налази фирма? У Шимановцима?! Знате, МИ немамо ауто. Зоран има возачку дозволу, али смо продали ауто пре неколико година, није било потребно пошто станујемо у центру града. Који аутобуси иду тамо? Ласта, кажете. Само тренутак да запишем…“

У разговору, који је више био монолог, сазнао сам да је Зоран веома добро дете, да је вредан и послушан, да је рано, у тридесет петој години, остао без оца и да га је то потпуно пореметило. Од тада је мало повучен. Да им је његов посао јако важан, пошто од њене пензије тешко може да се живи на данашњу скупоћу. О Зокију сам добио детаљан опис његових радних навика, тако да на крају крајева није било ни потребе да са њим разговарам. Већ сам сазнао да је то једна дивна и племенита особа, да устаје веома рано, око пет сати сваког дана. Скува кафу себи и мајци и онда заједно одслушају јутарњи програм Радио Београда. Док он оде до Бајлонијеве пијаце она спреми доручак и онда заједно у миру и тишини обедују. Поподне прочитају неку књигу, спреме ручак и прошетају заједно. После тога чај…

Не чекајући да стигне до вечерњег распореда ње и Зокија, прекинуо сам некако исповест Мајке Кандидата, подсетио је договора и закључио: „Значи, видимо се сутра у подне?“

До Шимановаца доћи и сопственим превозом није једноставно, а камоли приградским превозом на температури од четрдесет степени. Уз то, од аутобуске станице до фабрике има још деветсто метара пута без иједног хлада. Претпоставио сам да ће то бити довољно да одустану од пута.

Сутрадан сам завршио предвиђене обавезе на време. Мало пре дванаест стао сам поред прозора канцеларије која гледа на ауто пут. Протегнуо сам се и осмотрио дешавања споља. Десно, одакле долази локални пут, пажњу су ми привукле две необичне силуете у даљини. Споро се приближавају, али препознајем да је једна мушка, а друга женска, са неким шареним кишобраном који очигледно данас служи као сунцобран. Када су ушли у фабрички круг, схватим да су то Зоки и његова мајка. Пардон, Зокијева Мајка и он. Дошли на разговор.

Као кученце које иде код ветеринара да прими вакцину, Зоки се снебива да уђе. Срећом, ту је Мама да му пружи подршку. Улазе код секретарице, прво Мама, онда Зоки. Ту сам и ја. Изненадио сам се видевши Зокија. Висок крупан човек, готово два метра. Мама ситна остарела госпођа, рекао бих да има преко седамдесет година. Пружа руку да се поздравимо. Не знам какав је обичај у тим салонским круговима. Можда треба да се наклоним и пољубим руку дами. Радије не бих. Кратко смо попричали. Како сте дошли, па је л’ било топло, данашње временске прогнозе стално греше… Мама прича, Зоки се нервозно смешка. Када сам сместио госпођу Маму у удобну фотељу код своје секретарице Зокију сам показао руком да може да уђе у моју канцеларију… Зоки погледа мене, па преко мог рамена и Маму, тражећи дозволу. Грдосија за главу већа од мене. Иза леђа зачујем питање, које ме није изненадило.

„Господине, а да ли и ја могу да уђем са њим?“ Љубазно сам одговорио да то није уобичајено, наравно уколико не жели да му умањи шансу за добијање посла. Некако се уздржала.

Зоки је ушао и сео преко пута мене. Не сећам се много о чему смо причали. Некако смо попунили тих пола сата. Сво време разговора Зоки се знојио и нервозно упућивао поглед ка вратима. Лакнуло му је када сам га извео из канцеларије. Дочекао га је упитни поглед Маме, нестрпљива да сазна исход. Саопштио сам службено да ћемо јавити за неколико дана исход разговора, да тренутно немамо позицију за њега, уколико се нешто адекватно појави имаћемо га у виду.

Испратио сам их. Стао сам поред прозора и гледао их како се враћају истим путем назад. По покретима и говору тела имао сам утисак да га грди и кори. Мора да је приметила да нисам био одушевљен Зокијевим наступом. Вероватно му је говорила да је неспретан и неспособан, исти као његов смотани отац. Жалила се судбини, што он нема ту њену брзину и окретност. Само да је она ушла, сигурно би оставила бољи утисак.

И сада, као и тада, дође ми да опсујем, онако редом. Да им кажем све оно што не стигох у том салонском разговору. И сада, као и тада, мука ми је. Повраћа ми се.

Ако се и вама смучило, то је добро. Нарочито, ако сте родитељ који припрема своју децу за самосталност и прва пословна искуства у животу. Или, ако сте млад човек који ускоро започиње прве разговоре за посао.

Само напред, на правом сте путу.

http://dnevnikjednogdirektora.com/put-poplocan-dobrim-namerama/

(М)учење - МК 5.9.15

Размишљајући о учењу најчешће се сусрећемо са неким тегобним осећањем, на памет нам пада нека мука, нешто се мора, а није лако. Учење повезујемо са тешким процесом упамћивања често не тако интересантних садржаја, са улагањем напора и трудом да се нешто ново и непознато усвоји и трајно задржи. Шта год да учимо бар се мало мучимо. Што смо старији свеснији смо вољног напора који при томе улажемо. Али мала деца као да воле да се муче. Она умеју сатима да се пењу уз степенице само да би сишла, и да слажу куле од коцкица само да би их срушила. На тај начин од првих тренутака по рођењу па до поласка у школу науче много више него што ће научити проласком кроз читав образовни систем. Свакодневно усвајају много нових вештина, информација, значења, веза међу сложеним појавама и до школе постају врсни познаваоци себе, блиских људи и околине у којој живе. 

Мучањ - врх планине Јавор 1534м

Улагање напора како би се дошло до сазнања које ће омогућити решење неког проблема најприроднији је процес који обезбеђује детету преживљавање и одрастање. Све почиње трудом да се отклони напетост и доживи олакшање и задовољство због задовољења базичних потреба. Ако родитељи добро прате, разумеју и задовољавају потребе тек рођене бебе, она ће временом научити да препознаје и разумева своја стања, да покаже шта јој треба, па да своје потребе именује речима, а онда полако и да их све самосталније задовољава. Беба прво од родитеља научи да разуме своје потребе и усвоји функцију која ће јој омогућити свако даље разумевање и учење о свету који је окружује.

Мала деца већ имају изграђен унутрашњи простор, простор у свом уму у који уносе нове садржаје, њима манипулишу и повезују их са постојећим знањима. Kада се нађу пред проблемском ситуацијом, малишани траже решење тако што прво испробавају начине које већ имају у искуству као делотворне у сличним ситуацијама. Грешећи елиминишу оне који у датој ситуацији не доводе до циља, а задржавају и понављају онај који им је донео успех и задовољство. Kада ни један из асортимана уходаних начина не делује, дете је у стању да застане, размисли и користећи сва своја знања направи нову комбинацију корака која ће му омогућити да проблем реши. 

Радионица Пастирска рукодеља тате Радета

Што више пута дете само пронађе излаз из нама познатих и наизглед једноставних ситуација, биће богатије за целовита искуства, која су драгоцена за освајање све комплекснијих нивоа планирања и решавања проблема. Зато ми одрасли не треба да се гурамо и журимо да помогнемо деци. Деца воле да решавају проблеме и уче о најразличитијим појавама кроз своје искуство. Најважније је да за њих стварамо прилике, да им околину учинимо изазовном и нахранимо њихов мозак жељан савладавања препрека. 

Радионица Ноћни светлопис тате Мирка

Истина је и да деци некад пријају уходане шеме, чине их да се осећају сигурно, заштићено и омогућавају спокој и одмор. Зато треба разумети и потребу детета за понављањем познатог и пустити га да ужива ушушкано у сигурној средини. Ако приметимо да окретање познатим шемама преовладава над радозналошћу и освајањем нових развојних степеница можемо мало подстаћи дете. Деца воле да се угледају на узор, па ћемо их зато најбоље мотивисати сопственим примером. Ако дете види да се интересујемо за нове ствари, трагамо, откривамо, читамо, сазнајемо, највероватније ће и само тежити сличним циљевима. Некад делује комфорно седети заваљен и издавати и извршавати налоге, али пуким извршавањем налога нико се није винуо до блиставих увида. 

Ту дођосмо до оне муке која нас све спопадне када се присетимо учења и оних који се нису много трудили да нас инспиришу да сами решимо проблем, већ им је лакше било да диктирају готова решења, издају налоге у виду броја страница које треба меморисати и траже пуку репродукцију. Е та мука је нама одраслима на памети. Рано учење које је доносило тако много задовољства већина ни нема на уму када из перспективе одраслог размишља о учењу. Зато је један од незаобилазних услова за складан развој детета способност и спремност  родитеља да сагледа свет из перспективе детета, а затим донесе одлуке у најбољем интересу детета. А из угла детета неке муке и науке заправо делују очаравајуће!

аутор текста Неда А.