Матријархат на видику

Већ сам почео да пишем о женама у Србији, када ме је затекао текст Истока Павловића о Теслином погледу на тај род. Био сам пријатно изненађен; пријатно зато што запажам ствари сличне онима које наводи Тесла, а изненађен тиме колико је тренд већ тада узео маха. Тесла пре 100 година каже апокалиптички да је „растућа тенденција жена да засене мушкост знак цивилизације у пропадању.“ Едгар Морен запажа у „Духу времена“ пре 50 година да постоји „добро позната развојна одлика, феминизација цивилизација које су достигле одређени степен благостања и тај „процват“ је сам по себи „декаденција“ јер „размекшава.“ Данас, ово је велика тема о којој се раде студије, пишу књиге и расправљају томе посвећене катедре, али се много пажљивије бирају речи. Ако на јавном скупу кажете да су жене паметније од мушкараца, добићете аплауз. Само пробајте да кажете обрнуто! Чак назнака таквог мишљења, једна трапава формулација у том смеру, коштала је Ларија Сомерса, ректора Харварда, фотеље.
Живимо у временима у којима су вредности женског појмања света преовлађујуће, њихове вредности имају примат. Деца су важнија од људи, сигурност има предност над ризиком, осећања и сензибилност више се цене него разум и логика. Удобност и уживање далеко надмашују идеје о напору и стрпљењу да се нешто постигне. Невоља је у томе што су мушкарчи прихватили овакав поредак ствари, често и више него жене. Феминизам је најкраће речено борба за равноправност. Почело је као борба за једнака права али се ствар прелила и постала борба за „истост.“ Данас влада догма о једнакости, али нико не помиње могућност да онда треба да постоје зидарке, рударке,машинбраварке, заваривачице, земљораднице, камионџијке, гробарке, аутомеханичарке…Жене нама мушкима великодушно препуштају сфере у којима мора да се ради физички, напољу и где има много зноја или опасности. То женама не изгледа чудно, пре ће бити да ће се оне чудити како ми је то могло пасти на памет, некако им је „природно“ да све то треба да раде мушкарци. Данас у Америци има око 20% више студенткиња него студената, рачуна се да ће до половине века на 10 мушкарца са дипломом постојати 14 жена са дипломом. Тако је и у целом западном свету а ако нисте знали тако је и у Саудијској Арабији, Пакистану, Ирану и Кини. У неким областима, већ сада су разлике драматичне, а тако је и код нас. У свим средњим школама (осим оних за уско техничке дисциплине), на факултетима друштвених и медицинских наука број девојака је много већи од броја момака. Као да мушки мозгови нису више довољно добри да буду психолози, фармацеути, историчари уметности, филолози или новинари. На било којој културној манифестацији међу публиком ћете видети бар две трећине жена. Та спремност да нешто ново сазнају и доживе, говори колико су радозналије, отвореније па самим тим имају више шансе за напредак. Министарство културе Србије је недавно објавило гомилу имена чланова разних комисија за оцену пројеката у култури. Нисам баш бројао, али је на први поглед очигледно да двотрећински доминирају жене са високим квалификацијама. Примећен је и чудан обичај мушкараца да тамо где број жена расте, они почну да се повлаче. За то немам бољих сведока од данашњих жена, које нам листом замерају да смо се оклембешили и постали кукавице. Рачуна се да у западном свету, већ данас, око 35% жена зарађује више од својих мужева и тај тренд се наставља. У Америци више од 10% мужева је добровољно преузело бригу о пеленама, кувању, усисивачу и веш машини, док њихове жене зарађују. Од десет најперспективнијих занимања у 21. Веку, девет су традиционално женска. Верује се да је то највећа социјална промена од појаве индустријске револуције пре два века. Већ деценијама траје непрекидна кампања о томе како су жене неравноправне, како им је живот далеко тежи и апели да мушкарчи преузму равноправно послове у кући. На Западу, коме ипак и ми припадамо, то се већ умногоме остварује, али као да не доноси много среће ни једној страни. Прво страда секс. Жене се својим психијатрицама жале да су им мужеви потпуно непривлачни. Описује се типичан дијалог у коме она одбија секс једне вечери када он није опрао судове, а био је његов ред. На питање да ли би било другачије да јесте опрао, она после пристојне паузе признаје да не би. Поштено. Мање разлике међу нама – мања еротска привлачност. Немам намеру да улазим у објашњења и узроке, то раде они који се баве друштвеним појавама. Али у једном случају, који се тиче нас, видим: за пропаст српског села криве су девојке. Звучи бизарно, али је тако. Нема никакве шансе да се село покрене док девојке не буду желеле да остану тамо или да се (што је данас тешко и замислити) враћају. И мушкарчи беже са села, али ипак их много више остаје да настави оно што наслеђују. После неколико година, нађу се сами, безвољни, осушени као бакалари, чуче са флашом пива испред дућана јер шанса да нешто почну испарава са одласком девојака и немогућношћу да се жене. Не може се наћи ни једно успешно газдинство у коме домаћин није ожењен. Родитељи девојкама са села саветују: „бежи одавде, учи даље да се не мучиш.“ Да сам на њиховом месту, рекао бих исто. То са учењем не иде баш увек лако, али девојке рађе бирају да у граду буду куварице, чистачице или ТВ фармерице него да све то раде на свом имању. Као што градски момци ничим изазвани верују да ће постати Бил Гејтс, тако су и оне сигурне да ће постати нека С(а)танија. Или бар део публике која дрема код Марића. Може министарство пољопривреде да поклони крава, трактора, семена и ђубрива колико хоћете, али то неће помоћи. Проблем је у смеру којим се упутила наша цивилизација. Не знам какав ће бити исход, али видим да ће све бити другачије. Александар Мандић Телевизијски и филмски редитељ Мера за меру – Политикин културни додатак Субота 29.март 2014.